Fofin ured bio je doslovce pod zemljom. Nalazio se u pothodniku koji je povezivao Siget s Velesajmom u sklopu javnih zahoda koji, zahvaljujući trudu njegovih baba, više nisu zaudarali onom žestinom koja je ljude odvraćala ne samo od toga da ih koriste već da uopće prolaze tim podzemnim zdanjem. Kroz staklenu pregradu što je odvajala tu prostoriju gdje je sjedio i radio mogao je vidjeti gotovo svakoga tko bi ušao da se olakša. Tako je baš zbog nužde, bilo velike ili male, upoznao čitavu gomilu ljudi. Najsmješnije je bilo to što su se svi prema njemu ophodili krajnje ljubazno i često bi ga, kada bi ga sreli negdje u naselju, zvali na kavu ili kakvu drugu cugu. To mu je imponiralo. Postajao je sve značajnija faca u tome dijelu grada, i moglo bi se reći čak i to da tu nije bilo čovjeka koji nije trebao Fofu i njegove fekaličarske usluge.
Od onoga dana kada je zaposlio Madam posao mu je cvjetao. U početku nije previše razmišljao o tome zašto su posjeti njegovoj instituciji uvijek bolji u njenoj smjeni. Sumnje su mu se pojavile kada je uočio nekog tipa koji na placu u Utrinama prodaje povrće kako tri puta tijekom jednog poslijepodneva ide u Siget obavljati veliku nuždu. Kao da se u Utrinama nemaš gdje posrat. Svašta! Ušao je za njim u zahod i uočio da ni Madam nije na svome mjestu, pokraj tanjurića za sitno. Osluhne i začuje kako netko tiho stenje u muškom zahodu. Ušao je, a stenjanje je dopiralo iz druge kabine. Uđe u susjednu i popne se na školjku. Kako je bio nizak, još nije mogao ništa vidjeti. Zato se uhvati rukama za pregradu pa se podigne koliko god je jače mogao. Sunovrati pogled i imao je kaj za vidjeti. Tip je imao spuštene hlače, a Madam mu je pušila karu da se sve praši. Komad je, kako je izgledalo, odmah razradio dodatni izvor zarade. Shvatio je da su njezine spike o poštenu poslu koje je prodavala Svilenom izgleda bile samo paravan da se makne iz Gračana i negdje zasnuje svoj samostalni obrt. Nije mu bilo baš milo što je, eto, on bio taj kaj joj je poslužil za tu intrigu. Fofo pričeka da se stvar završi i tip ode. Potom pozove Madam u svoju kancelariju, zatvori vrata pa ih zaključa, a na staklenu pregradu navuče zastore. Ona ga je gledala razrogačenih očiju, no odmah mu je bilo jasno da ona samo hini čuđenje.
- Madam, dajte se, prosim lepo, svucite – reče joj Fofo, a oči mu lukavo zacakle.
- Kaj vam je, gospon Fofo. Pa kaj ne znate kak sam ja sada jedna poštena ženska – poče se ona braniti.
- Naravno da jeste. Baš mi je maloprije to onaj iz Utrina kaj grincajge prodaje potvrdil. Veli da pušite kak parna lokomotiva – dobaci joj Fofo sa smiješkom pa otvori šlic.
- A tak! O tom se dela. Je, pa kad bolje pomislim, hm, zakaj da ga i vama ne popušim – ponudi Madam pa brzo doda: – Znate, ja vam to delam izvrsno. Barem tak svi vele.
– Morete ga malo cuclati, no ja bih vas, draga gospođo, rađe dobro izjebal –reče Fofo pa doda: – I još nekaj. Vidite, tu i tam budete morali badava dati i nekom mom prijatelju. Mislim da je to u redu, kaj ne?
– Ma nema problema, gospon Fofo. Ja se uživam trošiti – prizna Madam pa mu izvadi karu iz hlača i zacucla.
Fofo je užival u pušenju, no rajcalo ga je više da joj ga dobro spraši u pičku. Zato ga izvadi iz njezinih usta pa joj zadigne plavu kutu i šos. Gaće i tak nije imala, valjda zato da sve odmah bude pri ruci. Fofo je okrene pa je nalegne na stol i gurne karu u pičku koja je zijevala ispupčena prema natrag nudeći se između bijelih i trombastih butina. Radio je to s osjećajem kao da dijeli milostinju siromasima. Ona zacokota zubima kad on uđe i kada ga osjeti. Bila je već otprije uzbuđena jer je toga dana već ispušila više kara, a nitko je nije pojebao. Baš joj je to falilo. Fofo i njegov kurac došli su joj kao ljuta trava na ljutu ranu. Kak je on prcal tehnički izvrsno, ona se prepusti uživanju. Pica joj se počne grčiti od užitka, a onda i potiho prdnu od pritiska guženja. Fofu to baš i ne zasmeta jer su njegov posel i tako bila govna svakakve vrste. Fukal je nabijajući je sve jače i jače. Madam se grčevito držala za rub stola i jecala, no kako joj ga je Fofo gural u sve većim zamasima, pete joj se u širokim gumenim čizmama počnu nadizati, a težina tijela prenese se na nožne prste. Imala je osjećaj da leti, a zvuk čizama “flop, flop” pomiješa se s njezinim stenjanjem i teškim disanjem Fofe. Ona svejedno sočno svrši, a potom i Fofo, koji je sad bil siguran da more prcati zabadav svaki dan.
Nakon kaj su se oblekli i malo poredili, Fofo otpusti Madam kak bi se ova vratila svom klozetarskom poslu pa ostade sâm u kancelariji. Zapali pljugu i počne razmišljati o životu i drugim stvarima. Volil je zamišljati vlastiti sprovod i za njega je imal napisano već više scenarija. Također je imal i nekoliko nacrta spomenika koji bi trebali krasiti njegovo vječno počivalište. Po njegovom mišljenju, taj bi monument trebal ukazati budućim generacijama kakav je on ustvari bil. Dakle, dobar, pošten, radišan, ali i čovjek koji je volil jebati. E to ga je posebno brinulo jer nije bil načistu s time kak da to ukalupi u vlastiti spomenik. Dok je tako mozgao, primijeti facu koju je već neko vrijeme čekao. Bil je to gospon Brankec, koji je radio u Ministarstvu kulture. Radilo se o omanjem i crnomanjastom tipu sa zečjim zubima i isto takvoj faci koju su uokvirivala dva poduža uha. Frajer je fural i zulufe, tak da je taj izgled Uška Dugouška još naprasitije dolazil do izražaja. Fofo se sjećal kak se frajer nekad fural na strogi intelektualizam ljevičarskoga tipa pišući pamflete po omladinskoj štampi. No do izražaja je došel tek u ovom demokratskom režimu kad se odrekel ideala u koje se klel u mladosti. No to i nije bilo važno. Kak je tip bil savjetnikom ministra za značajna kulturna pitanja, a Fofi su baš ta trebala, ovaj smjesta odluči da ga iskoristi.
- Dobar dan, gospon Branko. Kaj ste se došli olakšat? – pozdravi ga Fofo super ljubazno.
- Ooo! O la la, gospon Fofo, pa to ste vi! Kak ste vi samo otvoreni. Bravo! Kak ste? Kak je vaša milostiva? Je, tak sam svratil. Ma ne znam jeste li videli kak vam mi u ministarstvu puno delamo. Strašno. A delamo i nakon radnog vremena. Evo, vidite, ovdje imam ove novine, naše. Zovu se “Hrvatsko slovo”. Ne znam da li pratite, no to vam je nekaj prevažno za naš kulturni trenutak. Osim toga, eto vidite, tu sam to napisal. Pogledajte! Odmah na petoj stranici. Naslov je “Nova Hrvatska za novu kulturu”. Dajte, molim vas, budite ljubazni, bacite oko dok se ne vrnem iz vašeg zahoda. I vaše mišljenje o tome gorućem problemu je značajno – bajao je gospon Brankec, cupkajući pored Fofe i lamatajući novinama koje mu na kraju tutne u ruke i nestade u zahodskim katakombama Novog Zagreba.
- Budem – reče Fofo prihvaćajući novine, kibeći u smjeru u kojem je nestal slatkorječivi svat.
- Evo me! – objavi gospon Brankec kad se vrnul u predvorje zahoda, pa reče: –Kaj imate novu čistilicu? Nekak je krupna. No nema veze. Ljubazna je, čak me je do kabine dopratila. Svaka čast, gospon Fofo, vi baš znate na jedan kulturan način svoje kadrove usmjerit. Čestitam!
- Ne biste verovali kaj sve moram delat da se te gospođe prime posla kak spada. Ha, ha! – odgovori mu Fofo prisjetivši se onoga kaj je maloprije delal. Pa ne bez određene doze ponosa nadoveza: – A gospođa vam je simpatična. Jel da vam je simpatična?
- Jasno da je. Ma svakak mi se dopada. Velim, to je jedan velki plus za vas. Da su nam sve javne ustanove tak porihtane kao vaš zahod, drukčije bi cela ova zemlja izgledala – pompozno izjavi gospon Brankec.
- Hvala vam odsrca na tom komplimentu. Nego, kad već tak pripovedamo, posve otvoreno, recite kak je u kazalištu – upita ga Fofo.
- U kojem? A da, sigurno mislite na HNK-a. Pa dobro, dobro. Bude i novih predstava. Samo, znate kaj, teško je s ljudima, s ljudima vam je najteže. Pa to i sami znate – verglao je dalje Brankec.
- Pa znam. Kak ne bih znal. Nego imam vam ja prijatelja kaj popeva lepo kaj tićica. Šteta kaj takav glas nemre u kazalište, mislim, barem u zbor – primijeti Fofo.
- Kak nemre, dajte, evo, to je moja vizitka. Velim, ak je gospon baš kvaliteta, ja bum ga otpelal i budete vidli da je nutra. Da bu uspel. A kažete da je talent, ha? – upita sad ovaj.
- Jamčim životom da takav glas još niste čuli. Zovemo ga trnjanski Karuzo, onak, iz vica. Vidite, ja vam imam posla samo s talentiranima. Tić popeva kak bedast, kao što i Madam, mislim, gospođa kaj ste je videli, ovdje radi baš kak treba, čisti, posprema onak kak ni doma to ustvari dobro ne dela, talentirano – pohvali se sada Fofo.
- Je, je. U pravu ste, gospon Fofo. Odmah se vidi da je gospođa kućni tip. Nego, nekaj bih pital, no nemojte me krivo shvatit. Mislim, kaj je ja mogu na kavicu pozvati tu gore u birtiju? Bude jednu i vama donesla – predloži Branko, koji se potajno palil na polovnjače.
- Morete, morete. Kak ne! Ma za to nema problema. Sada bum je pozval. Nego, znate kaj. U povjerenju, i meni je gospođa rekla da ste vi jedna uglađena i ziher najpristojnija osoba kaj koristi naše usluge – povjeri mu Fofo.
- Zbilja? – začudi se gospon Brankec pa nastavi: – Pa to je odlično. Vidite, no nemojte, molim vas, to nikom reć prije vremena, znate kaj je? Ne! Gospon Fofo, to vama morem reć. Naravno! Bude ostalo među nama. Gledajte, ja vam sada s jednom grupom tak, rekel bih entuzijasta, tam na Črnomercu pokušavam napraviti jednu scenu. Znate, novi teatar, onak svjetski kak u Londonu, Parizu ili Njujorku. E, vidite sad, ja ustvari kao službenik u Ministarstvu ne bih smel, a opet i bih. Razmete. E sada, ta vaša nova gospođa, mislim ne mora ona niš reć na pozornici, to ne. Ona bi se u jednoj sceni trebala samo prošetati i još nekaj napraviti, mislim niš teškoga. Kaj velite, ima ona talenta za to, ha?
- Budite vi bez brige, ona vam je maltene rođena glumica. Dajte, bum je ja pozval nek ide s vama na kavicu. Pa to je fenomenalno. Ma kaj da velim, antologijski. Ma vas je sami dragi Bog poslal u moj zahod.
(Pročitajtesve u urbanom romanu Marijana Grakalića "U pandžama pohotnog Zmaja", Area, Zagreb)
Nema komentara:
Objavi komentar