O romanu "U pandžama pohotnog Zmaja"

A sada je ovdje nešto posve drugačije: 20. 12. 2010. u nakladi poduzeća ''Area'' Zagreb, iz tiska izlazi moj roman ''U pandžama pohotnog Zmaja''. Radi se o petparačkom slengovskom štivu koje opisuje pustolovine osoba iz svijeta što svoje lascivne dveri otvara svakodnevno, a ipak šifrirano, u maštovitim anonsama lakih dama? Ovo je duhovita i napeta priča, bez imalo patvorenog socijalnog licemjerja, o domaćim istraživačima profesionalnog seksualnog razvrata, ekspertima putenog ludila koji sustavno prave rang-listu najboljih kurvi Zagreba. Kao i u stvarnome životu, iz zamamnog seksualnog ludila nastaju strasti i ljubavi, kurve se oblikuju kao dame čija lakoća postaje vrlinom duboke seksualne žudnje. Žudnja se dakako nastavlja u igri ljubavi i laži, u naizgled banalni poker Tanatosa i Erosa, igru smrti i života, razočarenja i sreće, koja opet ide unedogled – doklegod smo živi... i sve dok se to muško koplje uzdiže životno snažnije iznad svih drugih povijesno nahvaljenih vrlina čovjeka.
Svakako muška priča, svakako politički nemoderna i arhaična, jedna prethistorijska priča 'lovaca na mamute', gotovo poganska priča u odnosu na ideologije u modernom društvu ... Ali, ispričana vrsnim uličnim zagrebačkim besramnim muškim jezikom koji na svoj način razotkriva prepoznavanje banalne stvarnosti likova s vašeg vlastitog ili susjednog stubišta.

GELIPTERI NA BOJŠNICI DEMOKRATSKIH PROMJENA

Klub se nalazio uz pomoćno igralište. Bila je to zidana kućica s tuševima, svlačionicom i ravnim krovom, ali i s pravom klupskom prostorijom sa šankom, čašama i klupicama. Idealno mjesto za sve nas kojima više od domaće spike i finoga gemišta nikada nije ni trebalo. Bilo je to mjesto odmora i rekreacije u najširem smislu. Skupljale su se tu face sportskog i drugog tipa, ljudi koji su se međusobno prihvatili i razumjeli, kužili spiku i nadasve bili pravi frendovi. Rijetka oaza u velegradu koji proždire vlastitu djecu i širi se unedogled novim stanovnicima i naseljima, vrijednostima i skrupulama koje su tako daleko od one idilične letargije kakvom pamtimo naš grad iz doba dječaštva i mladosti. Doba kada smo imali ideale i sportske ambicije i kada je odlazak u inozemnu knjižaru u Gundulićevoj po novi broj Playboya bio kultni događaj. Svi smo mi na neki način plaćali danak promjenama. Tim nam je prije druženje u klubu postajalo važnije i završavalo je najčešće opakim pijankama o kojima su se po susjedstvu širili svakojaki tračevi i glasine.

Ono što bi svakom upalo u oči čim bi stupio u klub bili su oslikani zidovi. Maltene u prirodnoj veličini prikazivali su ključne trenutke iz najboljih utakmica koje smo ikada odigrali, bilo za naš zagrebački klub, naše hrvatske veterane ili nekad i za reprezentaciju bivše zajedničke zemlje. Mnogi od tih likova dolazili su i dan-danas na belu i gemišt. Nevješti amater, htijući biti što realniji, ustvari je izveo scene groteskno, a face karikaturalno, no to nikoga nije smetalo. Zmaj i Svileni na jednoj od slika grčevito se bore za loptu, dok na drugoj iz gomile tjelesa izviru face Zaveta, Gazda Gezde, Beline, Draška, Ručleka, Grunje i golemi Kulin lik. Bilo je tu još svakakvih fotografija, popisa igrača, planova za veteranske rugby turneje po Slovačkoj, drevnih trofeja i prašnjavih kolajni. Sve skupa pravo pravcato domaće mjesto sa svojim nepisanim pravilima i sjećanjima. Tu si ili naprosto pripadao ili se nisi uklopio pa su ti vrata bila zauvijek zatvorena. Trećega nije bilo.

Vreva i žamor upućivali su na to da je sve u najboljem redu. Dobro poznata lica starih frendova i njihove sudbine uvijek su mi bili nadahnuće za dobar cug i čašicu više. Tako je bilo i ovoga puta. Dobra je stvar i kotlovina, koja je baš bila gotova kad smo naišli, pa se bacismo na klopu. Uživali smo u nadjebavanjima i prepričavanju starijih i novih dogodovština, u toj bliskosti s ljudima koje si znal godinama, a viđal tek ponekad.

Madam se odmah snašla, čim je skužila di je šank i da ne mora niš platiti jer je pod pokroviteljstvom Svilenog. Nje se, osim toga, istog časa prihvatio i Tić, mali podeblji bagerist koji je za hljeb nasušni zarađivao vozeći bager u nekoj sesvetskoj firmi, a u klubu “radio” za šankom.

- Gospođo, ja sam odrasel v domu. Nikad nisam imal nikog svog. Samo sam puno delal da bi si hižu priskrbil, kakvu takvu, kak se veli; makar slamom pokritu. Al uvek, baš uvek sam bil sâm – odmah poče predano i polupijano bajati svoju životnu priču, ne bi li ostavil utisak na komada.
- Vjerujem. Strašno je to kada nikoga nemaš. To je da ti srce pukne. To je tužno. Ali vi ste već dost velki. Niste više mali dečec, kaj ne? – Madam, iako se već podnapila, nije štedjela u trenucima kada bi se dovinula do zdravog razuma. – Ja bih htjela samo imati lepi, pošten posel. Kad bih samo mogla – dometne ona. – Kaj ste još sami, gospon Tić?
- A kaj vi sada delate? – upita Tić, točeći usput gemište za dva-tri pajdaša koji su se nakratko nalaktili na šank.
- Pa sad... Ja sam vam se danas našla s gosponom Svilenim, rekel je da bi mi možda dal posel. Znate, u firmi. No rekel je da prvo tu počistim da se vidi kak se sve glanca, kakti za probu.
- Ma gospođo, nema problema. I vrijeme je da se netko tu primi partliša – oduševljeno će Tić, pa trgne jednog s nogu u to ime.
- I tak, vi sami živite? – upita Madam prisjetivši se Tićeve žalopojke.
- A, pa sad. Više ne. Ima par let da sam se oženil – prizna Tić. – Znate, moja je žena učiteljica.
- To je krasno. Pa vi ste onda sad sretan čovek – zaključi ona.
- Jasno. Mogel bih biti – vrdao je sad već manje raspoloženo.
- Gospođo, nije vrag da vas ovaj mali gnjavi? – nadmeno im upadne u razgovor Gazda Gezda, kak smo zvali najstarijega živog igrača rugbyja na Balkanu i našeg pajdaša. Faca je to kaj se već više od pet-šest desetljeća motala po klubu i raznim športskim terenima, teške naravi i sklona svakojakim oblicima pravdanja i rasprava. Ipak, više od svega Gazda Gezda volil je kartat belu, a dok je još delal bil je priznati stručnjak za mišomore. Sada kad je bil u penziji, i uz obilje slobodna vremena jer ga je nedavno ostavila i četvrta žena, Gezda se posvetio proučavanju onog kaj je nakon komada najviše volil: gemištima i kartanju. O tome je pisao dosjetke i natuknice u popularnim listovima potpisujući se kao Dr. Gezda.
- Ma ne, nikako. Gospon Tić mi priča svoj život – ne bez prizvuka ironije reče Madam.
- Ah! Priča vam tu tužnu priču. Toga sam vam se ja već naslušal. Ridao sam tri dana i tri noći – izjavi Gezda tužne face.
- Naj zajebavati – odbrusi mu Tić.
- Znate, gospođo, nemojte biti lakovjerni. Takvi vam tipovi sam plaču i jadaju se, a u pozadini je nekaj drugo. Sasvim drugo – ustvrdi Gezda.
- A kaj to? – kakti naivno upita Madam.
- Čujte, ojte sim. Nagnite se bliže da vam šapnem. Tak. Vidite, on vam samo gleda kak da neku žensku iskoristi. Samo mu je to na pameti – prosikće joj u uho, a ruku joj stavi na masnu butinu koja se bjelasala iznad crvenih i prekratkih samostojećih čarapa.
- Ah, tak. To vas brine. Čujte, kak se ono zovete? Gazda Gezda? Pa moram vam reći da ja volim bit, kak ste ono rekli, iskorištena. Da! Obožavam. To da! Evo, ak mi ne vjerujete pitajte gospona Svilenog. – Madam sada digne bradu i napući usne te pošalje pusu u pravcu Tića koji se, rumen u licu i sjajnih očiju, iznenađen, zagledal u njezin lik i pojavu kak u nekog Marsovca.
- Ma nemojte reć! – odbrusi Gezda iznenađeno.
- Čuj, Gezda, sad si dosta sral. Ostavi mene i gospođu da si pripovedamo – upadne Tić, kojem se svidjelo što Madam, kakva je da je, nije pušila Gezdine fore.
- Ma kaj oćeš, Tić? Pa bar sam ja pristojan. To svi znaju! – branio se sada Gazda Gezda pomalo teatralno, a onda, kao da je shvatil kak ima i još nekog drugog posla, s čašom u ruci odgega se malo dalje niz šank.
- Nije vam on tak loš, Madam, neg u starosti se već pomalo i gubi. Znate kak je to. – Tić je osjetio da je došao njegov trač trenutak. – Stari vam Gezda ima jedno stakleno oko i to ga jako jebe jer ne vidi dobro. Tako mu se neke stvari više pričinjavaju nego kaj uistinu postoje. Osim toga, odmah poludi čim netko mlađi od njega počne sa ženskama pripovedati jer drži kak je on za to najpozvaniji. Fura se na iskustvo.
- Čul sam te. Čul! – javi se Gezda kroz mrmor glasova.

Gazda Gezda je unatoč godinama dobro izgledao. Mogel se lako iskoristit kao reklama za športski život ili planinarenje, da je za to bilo zanimanja. No kak je volil pit i tući se po birtijama, nisu ga baš lijepo gledali u službenim tijelima. Bio je visok i još mišićav, malo proćelav i veća kukasta nosa, na vrhu prošarana rumenim kapilarama. Nitko mu ne bi dal više od, recimo, pedeset i pet, iako bu skoro navršil već sedamdesetu.

- Kakav čovjek! – komentirala je Madam pa nastavila: – Gospon Gezda, kaj vam je to bilo s okom? Mislim, ak nije preveć neugodno to pitati...
- S mojim okom? – upita Gezda vraćajući se k njima: – Pa, kak se ono kaže, oko za oko, zub za zub. He, he. Eto, to je bilo. Ne baš tak, ali je fest boljelo.
- Ne razmem – reče Madam.
- Da ne dužim, vidite, rekel bih samo to da sam ga zgubil na kartanju. Tak, gospođo! Znate kaj? Mnogi su zgubili kuće, dvorce, jahte, novce i kaj ti ja sve znam. Ja sam zgubil oko. Jebi ga! Sada, kaj je tu je. Nego, recite vi meni, kaj mi morti nekaj fali. Pa svi odmah vide da sam ja jedan pristali gospon, kaj ne?
- To još nisam čula, Mislim, ne to da niste gospon, neg da je neko oko na kartama zgubil – objasni ona.
- Ma, bilo je to davno... – započne Gezda, ali ga Tić prekine: – Misliš, da je bilo davno kad si bil gospon?
- Ma ne, budalo. Nego kad sam oko zgubil – ispravi ga Gezda pa nastavi: – Znate, negde iza rata, tada je kartanje smatrano ne zabavom, već bolesnim ostatkom dokone zabave poraženih klasa. Studiral sam i delal, ali sam se, kak i danas, volil kartat. Uhvatili su me drugovi iz subnora ili neke slične partijske ćelije i za kaznu hteli obrijati na ćelu. Kako sam se koprcal, tip mi je, onak pripit, zabil britvu u oko. Eto, tak vam je to bilo. Jebi ga, kaj se more – ispriča Gezda svoju priču ležerno kao kakvu bajku.
- Pa to je strašno. Kaj je to stvarno bilo tak? – zaprepastila se Madam.
- Nego.
- Zelene oči bile su moje... – zapjeva sad Tić, koji je imao bogat tenor pa se njegov glas razlije po cijeloj prostoriji.
- Dosta, Tić. Dosta. Kaj urlaš! – zagrmi Gezda na Tića pa se okrene od šanka i malo prigne. Rukom izvadi stakleno oko, okrene se i pokaže ga zaprepaštenoj Madam.
- Baš me svrbi. Znate. A vidite kak je lepo. Ha, ha. Ko pravo – Gezda je uživao pun sebe, a fora s okom bila mu je standardni repertoar. Dakako, kad nije imal love, a štel je pit, znal je u birtiji kao talon i oko ostavit dok drugi dan ne donese peneze.

- Gosp... gospođo, ne... neeemojteeee... – prozbori Draško, mrga velike ćelave glave u ranim četrdesetima. Iako mu doktori iz Popovače, kamo je odlazio na seanse nakon ratnih trauma, ne bi preporučili, drmao je za šankom pivo. Unatoč tom kaj je bil krupan i snažan, bil je pomalo autističan pa se teško izražaval. Razvio je svoj jezik, neku vrst mimikrije, pokreta lica i ruku, koji je jedino kužio naš frend Rulček, koji je po struci bil veterinar. Kako je bio zaljubljen u životinje i s njima se kužio, tako mu je bilo lako kužiti Draška i njegovu spiku. Doduše, Draško bi tu i tamo rekel neku riječ ili rečenicu, no to je sve bilo onak, ludo i nepovezano. Sad se on progura, pogleda Draška, a ovaj mumljajući, pocupkujući i mašući rukama nešto kao ispriča, pa Rulček prevede: – Vidite, Madam. Draško vam hoće reć da se niš ne uzbuđujete. Znate. Gezda vam se ponaša kao prvi bijelci prema Indijancima. Vadi to svoje stakleno oko kao da je perla za koju će dobit zlato.
- Bože, kak je to lepo od njega. Mislim, to da se brine za jednu ženu, čak i ovakvu, kak sam ja. A čujte, ma, jadan dečko. Kaj je dugo takav? – zanimala se Madam brižno gledajući Draška, koji je zaplijenio cijelu njenu pažnju. Tada se okrene ka Gezdi i odlučno reče: – Dragi gospon! Ja vam nemam zlata. A ni bisera. Kaj će meni vaše oko, ili perla? Jel tak!
- Pa čujte, nije. Mislim, uvijek je bil malo povučen, no nakon rata je prestal pričat. Samo tu i tam nekaj veli – objasni joj Rulček uopće se ne obazirući na Gezdu, koji se pokunjeno udalji od šanka, mumljajući kao da oponaša Draška.
- Kaj bute si popili? – ponudi sad Tić uživajući u predstavi. – Gospođa bu naša nova čistilica.
- Izvrsno, pa ovaj svinjac netko mora urediti, kaj ne? – oduševi se Rulček.
- Pa znate. Gospon Svileni me baš zbog toga dopelal – objasni Madam.
- Kaj bi ti mogel ujutro dojti otvoriti da gospođa počisti naš svinjac? – upita sada Tić gledajući Draška. Ovaj se okrene k Rulčeku pa ovaj prevede: – Veli da nemre sutra. Mora starog voditi na proslavu. Obljetnica 13. Proleterske. Teško hoda.
- Kaj to još netko slavi? – upita Madam preneraženo.
- Naravno – govorio je dalje Rulček u Draškovo ime: – Pa slave svake godine. Eto, jučer ujutro nazvala je neka Anka partizanka. Pita ona: – Jel to drug Draško? Odmah je starom dal telefon da se dogovori. Sve mu je bilo jasno.
- A kaj se on takav i na telefon zna javiti?
- Da – reče Rulček umjesto Draška: – To mu je najdraže. Sluša glasove, a nikoga ne vidi. Onda i sâm lakše priča, mislim, onak, kak može.

(Pročitajte sve u urbanom romanu Marijana Grakalića "U pandžama pohotnog Zmaja", Area, Zagreb)

INTERMEZZO ZA TRANZICIJSKU PRONOANKETU

Život često nije onakav kakav se čini. Zavetu se nikada ništa nije činilo budući da je već pola stoljeća živil sâm u drvenoj kućici na Gornjoj Kustošiji. S njegova nevelikog imanja pružao se pogled na slamove Trešnjevke i Ilicu, koja je zavijala oko ciglane dalje, prema Gajnicama. Da mu je penzija bila veća, ne bi odlazil iz kuće prodavati životna osiguranja i uvjeravati mulce da je to “siguran put” u “mirnu starost”, već bi je živio. Firma i mjesto na kojem je nekoć radio kao šef propagande samo s osnovnom školom više nisu postojali. Za njega se pričalo da je bio naočit kit i da su se na njega palile prave trebe. Posebno neka Hercegovka, ali je on, razmaženi jedinac kakav je bil, zajebo zaruke pobjegavši nakon zaručničke zaherice, koju je neki curin rođak dofurao čak iz Beča. Jebi ga. Život nije htio da se Zavet poslije toga ikada skrasi pa je živio sâm. Pizdarija s Plavim oglasnikom koju je smislio Zmaj možda mu je stvarno mogla promijeniti život; osjećao je da bi nešto trebalo mijenjati. Tim prije što je bio uvjeren da više nema što izgubiti.
Toga jutra obilno je doručkoval pa je mislio da mu se zato ruke vlaže više no inače. Ustvari, bio je uzbuđen. Palila ga je već sama pomisao na mlade komade. Sjeti se prošloga ljeta i svega onoga što se moglo od komada vidjeti po ulicama, pa se smrzne. Vidio je svakakve: plave, crne, cicate, raskuštrane, valovite, kovrčave, zamusane, napućenih usnica, lakiranih nožnih noktiju, lijepih zubiju, zanosne, razbludne – uostalom, ma kakve da su, sve su bile poželjne. Barem njemu! U laganoj odjeći, ili njezinim dijelovima, šepurile su se Ilicom, Cvjetnim placom, Trgom, baš posvuda. Da izludiš! Živo ga je rajcalo da li i komadi koji daju oglase za seksi usluge tak zgledaju. Kaj ak su droce druga liga? Onda bu bacil novce, pomisli. Ipak se nekako skulira, zaključivši da je svaka prilika dobrodošla. Nije mu se više barilo raspuštenice i polovnjače starije od pol stoljeća, čime se svojedobno strastveno bavil. Prvo zato kaj je moral mnogo brbljati o svemu. Od toga kakvo je vreme, pa zakaj pada snijeg ili sija sunce. Onda je moral saznati sve o obitelji i, naravno, bivšem mužu koji je u pravilu bil zadnja svinja. Sram ga bilo: pajcek jedan! Pa onda o deci i vodenim kozicama, šarlahu i prvim zubićima. Svašta muškarac mora pretrpjeti zbog pičke. Moguće da Zmaj ima praf. Moguće da baš tak treba: nazoveš picu iz oglasnika, daš peneze i dobiješ ono kaj si platil. Kao kod mesara: dvije kile svježe teletine – sto dvadeset kuna. Prava pica oko četiri glave. Pa i nije tak strašno. Ustane i ode do kuhinjske police pa izvadi limenku na kojoj je bilo otisnuto 505 sa crtom. Stajala je pored pokala što ga je dobil kao najbolji strijelac na natjecanju iz pucanja zračnim pištoljem još šezdeset i osme. Davno u njoj više nije bilo bombona. Tu je sad šparal lovu koju je dobil kada je dotepencima prodal roditeljske vinograde. Prvo izvadi marke, a onda ih spremi. Kaj čemu marke kad ima kune. Izvadi drugu vrećicu nabijenu parama pa odbroji soma. To bi po svim pričama trebalo bit dost. Zatim limenku vrati na mesto, a soma stavi u gornji džep kućnog ogrtača. Bil je spreman. Drmne travaricu pa se zavali u starinsku fotelju i stane proučavati oglasnik. Bilo je svakakvih ponuda, ali najviše mu se dopala sljedeća: “Mlada djevojka. 20. Bi sklonosti. Pruža gospodi ugodne trenutke u njihovu domu.” Ne bez izvjesnoga krzmanja, Zavet nazove broj mobitela.

- Alo. Ovdje Leonida – javi se mladi ženski glas.
- A ovdje Zavet – reče on. – Ne, šalim se. Šalim se. Ovdje Željko. Recite, što nudite i tako...
- Nudi ti se, stari, sve. Drkanje ti je sto kuna. Pušenje dvjesto. Jebanje tristo kuna, a analno četiristo. Moraš imat svoj prostor i dolazim do tebe za po sata – izrecitira ona i brzo doda: – E da. Sve ti je preko kurtona. Jasno, jel? Bez toga ne može.
- A, gospodična, kak izgledate?
- E, ja sam ti crnka. Visoka sto pedeset i sedam. Pedeset kila, grudi trojka i ima me u guzi. 22 godine.
- Pa onda dođite – pristane Zavet i dâ joj adresu.

Zavet malo uredi brlog. Obriše prašinu s polica i sa slika. Zmazano posuđe brzo spremi u sudoper pa se baci na tuširanje da mladu picu dočeka čist. Pokucala je na njegova vrata baš kada je ostatke sijede kose šarafio češljem. Na brzinu odjene svileni kineski ogrtač sa zmajem na leđima, koji je davno kupil na placu, i otvori vrata.
Izgledala je upravo kako je rekla. Vesela cura, tamne kratke kose i lijepa okrugla lica i očiju. Noge nisu bile duge, ali je guza bila izbočena i okrugla. Mirisala je na neki parfem koji nije poznavao te se pomaknuo ustranu kako bi ušla.

- Evo me, stari – reče mu Leonida kao da se poznaju već čitavu vječnost. – Reci ti meni, koliko bih ti ja ostala, jer danas imam mnogo posla. Svi oće nešto jebat. Pa nek onda jebu mene. Ha. Ha.
- Pa, sat vremena. – Zavet se teško prilagođavao novim situacijama, a posebno takvim, delikatnijima.
- Dobro, sat vremena. A što da ti radim tih sat vremena?
- Sve!
- E, to je onda petsto kuna – reče Leonida i ispruži ruku. Zavet odbroji novce. Nije se bunio što je to sto kuna skuplje jer mu se dijete sviđalo.
- Moram se samo javit na mobitel – dobaci mu Leonida skidajući kožnu jaknu s krznenim ovratnikom i nehajno je prebacujući preko kuhinjske stolice. – Sat vremena – reče nekome s druge strane linije.
- Kako najviše voliš? Sprijeda, sa strane, zguza... – raspitivala se dok se svlačila i pokazivala bjelinu svoje puti i malenih, ali čvrstih cica s krasnim malim bradavicama koje su stršile. – Znaš, ja sam se sada kod kuće oprala pa sam čista.
- Dobro, dobro – prozbori Zavet. Bio je osupnut neposrednošću kojom je o tim svim stvarima pričala, a tako se i ponašala.

Leonida se u međuvremenu razodjenula. Jedino je na kratkim i jakim nožicama zadržala crne samostojeće čarape čipkastoga ruba. Pica joj je bila fino obrijana, ali, na veliko Zavetovo zaprepaštenje, što je uočio kada se sagnula da popravi robu, i ulaz u čmar. Doduše, tu su se nalazile dlake tvrde i oštre kao na mrkom muškom licu. Zavet je samo stajao pitajući se što bi sada i kako dalje, kadli ga ona primi za ruku i povede do jedinog naslonjača u sobi.

- Prvo ću malo sjesti na tebe. Može? – reče mu pa ga posjedne u fotelju. Sklupča se na njemu i počne ga milovati po licu, prsima i trbuhu. Malo mu olabavi pojas na mantlu pa zavuče rukicu i uhvati mu karu, nježno, kako Zavetu već dugo nitko nije učinio. Nježno mu je drkala pa se onda spustila na koljena i počela ga grickati. Izvadi ga iz usta pa vrhom jezika prijeđe preko glavića.
- Matori, pa dobro ti napreduje ta tvoja kara. Ajde da ti stavim gumicu pa da me dobro izjebeš – predloži ona.
- Može, al ja bih ti je i malo lizao – odvaži se predložiti Zavet.
- Volim da me ližu. – Leonida je bila otvorena za sve.

Prebaciše se na krevet i Zavet zaroni sijedu glavu među nožice. Prvo jezikom prođe gore-dolje po cijeloj pici, a onda nastavi udarati po klitorisu. Potom uvuče jezik pa usnama uvuče klitoris u usta, povuče ga lagano lijevo pa desno, a onda ubrza.
Leonida se dugo nije osjećala tako slobodno i dobro s nekim u krevetu kao sa Zavetom. Svi ti instant jebači samo bi ga metnuli, turali dvije-tri minute i gotovo. A ona je znala cijeniti trud. Zavet se baš trudio oko lizanja i bilo joj je lijepo; već je skoro počela svršavati kadli on stane i povuče se na nju. Njegova kara sklizne u mokru vaginu i ona uz jecaj žestoko svrši obujmivši Zaveta kao izgnanik rodnu grudu.

Zavet je užival u njezinom svršavanju. Osjećal je kako mu se mlada pička steže oko starog, ali još tvrdog kurca. Nastavi je lagano jebati, a ona je stenjala i uzdisala i lagano miješala dupetom ispod njegova glomazna tijela. Onda je okrene i zamišljeno pogleda u dupe. Cura odmah shvati, pridigne se i iz torbice izvuče bočicu s dječjim uljem pa namaza njegovu kurčinu. Potom ona lagano ukliza u njezin čmar, a ona zastenje. Prvo od boli, ali onda i od užitka. Zavet je bio ustvari nježan tip. Nježno ga je gural nutra-van pazeći i osjećajući dokle ga može gurnuti a da ne zaboli. Sa svakim ulaskom granica se pomalo širila pa ga je gurao sve dublje i dublje, a onda, na vrhuncu, počne ga nabijati svom silinom, dok je mala pod njim skvičala i dahtala.
Ležali su jedno pored drugoga i pušili.

- Ti kao da sto godina ništa nisi jebo, matori moj! – reče mu Leonida.
- Pa i nisam. Ja sam ti u penziji, a vršnjakinje me više ne zanimaju. I tako imaju brige s unucima – odgovori Zavet.
- Slušaj. Koliko ti imaš godina? Iskreno!
- Šezdeset.
- A jebeš bolje nego devedeset posto onih od dvajst. Jebeš s razumijevanjem. Paziš na ženu. Eto. To mi se kod tebe strašno sviđa. Oćeš li me zvati opet? – upita ona.
- Zvati? Ja bih te ženio. – Zavetu je godilo laskanje pa je to izlanuo ne bez primjese čežnje.
- Ženio bi kurvu? – upita mala.
- Bih!

Cura se nagne nad njega dotičući mu tvrdim bradavicama prsa i zagleda mu se u oči, kao da traži neku davno zaboravljenu stvar.

- Ma čuj, stari. Sad si me dobro pojebo i odmah bi se ženio. Pa šta nemaš ženu? – čudila se i dalje se zagledavajući u njegovo crveno i od alkohola podbuhlo lice te buljave oči. – Oženio bi me iako me brdo tipova već pojebalo i to te ne bi smetalo?
- Da! – ponovi Zavet sad već malo razdražen, ali na neki neobičan način blažen. – Čuj, ti si jedna lepa puca. Pašemo si. Kad ja više ne bum mogel, našla bi si ti nekog mlajšeg. No, do tog bu mi doba svaku večer lepo i ne bum bez veze trošil na cugu i kartanje.
- Razmislit ću jer mi se sviđaš – zaključi Leonida. – A sad moram požuriti jer ti je vrijeme isteklo, a frajer čeka.
- Koji frajer? – upita Zavet u čudu.
- Frajer koji me vozi od jednog do drugog i, ne daj bože, čuva me ako treba. Znaš da ima svakakvih budala. Nego, jel te mogu dobit na taj broj s kojeg si me zvao?
- Možeš! – potvrdi Zavet.

Kada je Leonida otišla Zavet trgne još jednu i zapali pljugu. Jebala ga je nemirna narav i nije mogao samo sjediti i ništa ne raditi. Počne ga živcirati što mu nije odmah rekla da pristaje na sve pa da ne mora čekati dva-tri dana. Onda se smiri pa iziđe u vrt kako bi udahnuo malo svježega zraka. Gledao je dolje na Zagreb, koji mu se prostirao pod nogama, i uživao. Onda naćuli uši pa skoči i odjuri natrag u kuću kao da ga je sâm vrag bocnul. Kad je ušao, shvati da je telefon zvonio negdje drugdje u susjedstvu pa prokune. Nema pet minuta da je mala otišla, a on je već na iglama i čeka. Baš sam blesav, zaključi. Prisjeti se i toga zašto se u to upustio. Više ga nisu jebala pitanja koliko bi joj dao za umjetnički dojam, higijenu ili pak tehniku. Bilo mu je bitnije da je ima, bez obzira na to što nije odlikašica.

(Pročitajte sve u urbanom romanu Marijana Grakalića "U pandžama pohotnog Zmaja", Area, Zagreb)

GRIJEH (STRUK)TURA I (PRE)TVORBA POROKA

Fofin ured bio je doslovce pod zemljom. Nalazio se u pothodniku koji je povezivao Siget s Velesajmom u sklopu javnih zahoda koji, zahvaljujući trudu njegovih baba, više nisu zaudarali onom žestinom koja je ljude odvraćala ne samo od toga da ih koriste već da uopće prolaze tim podzemnim zdanjem. Kroz staklenu pregradu što je odvajala tu prostoriju gdje je sjedio i radio mogao je vidjeti gotovo svakoga tko bi ušao da se olakša. Tako je baš zbog nužde, bilo velike ili male, upoznao čitavu gomilu ljudi. Najsmješnije je bilo to što su se svi prema njemu ophodili krajnje ljubazno i često bi ga, kada bi ga sreli negdje u naselju, zvali na kavu ili kakvu drugu cugu. To mu je imponiralo. Postajao je sve značajnija faca u tome dijelu grada, i moglo bi se reći čak i to da tu nije bilo čovjeka koji nije trebao Fofu i njegove fekaličarske usluge.

Od onoga dana kada je zaposlio Madam posao mu je cvjetao. U početku nije previše razmišljao o tome zašto su posjeti njegovoj instituciji uvijek bolji u njenoj smjeni. Sumnje su mu se pojavile kada je uočio nekog tipa koji na placu u Utrinama prodaje povrće kako tri puta tijekom jednog poslijepodneva ide u Siget obavljati veliku nuždu. Kao da se u Utrinama nemaš gdje posrat. Svašta! Ušao je za njim u zahod i uočio da ni Madam nije na svome mjestu, pokraj tanjurića za sitno. Osluhne i začuje kako netko tiho stenje u muškom zahodu. Ušao je, a stenjanje je dopiralo iz druge kabine. Uđe u susjednu i popne se na školjku. Kako je bio nizak, još nije mogao ništa vidjeti. Zato se uhvati rukama za pregradu pa se podigne koliko god je jače mogao. Sunovrati pogled i imao je kaj za vidjeti. Tip je imao spuštene hlače, a Madam mu je pušila karu da se sve praši. Komad je, kako je izgledalo, odmah razradio dodatni izvor zarade. Shvatio je da su njezine spike o poštenu poslu koje je prodavala Svilenom izgleda bile samo paravan da se makne iz Gračana i negdje zasnuje svoj samostalni obrt. Nije mu bilo baš milo što je, eto, on bio taj kaj joj je poslužil za tu intrigu. Fofo pričeka da se stvar završi i tip ode. Potom pozove Madam u svoju kancelariju, zatvori vrata pa ih zaključa, a na staklenu pregradu navuče zastore. Ona ga je gledala razrogačenih očiju, no odmah mu je bilo jasno da ona samo hini čuđenje.

- Madam, dajte se, prosim lepo, svucite – reče joj Fofo, a oči mu lukavo zacakle.
- Kaj vam je, gospon Fofo. Pa kaj ne znate kak sam ja sada jedna poštena ženska – poče se ona braniti.
- Naravno da jeste. Baš mi je maloprije to onaj iz Utrina kaj grincajge prodaje potvrdil. Veli da pušite kak parna lokomotiva – dobaci joj Fofo sa smiješkom pa otvori šlic.
- A tak! O tom se dela. Je, pa kad bolje pomislim, hm, zakaj da ga i vama ne popušim – ponudi Madam pa brzo doda: – Znate, ja vam to delam izvrsno. Barem tak svi vele.
– Morete ga malo cuclati, no ja bih vas, draga gospođo, rađe dobro izjebal –reče Fofo pa doda: – I još nekaj. Vidite, tu i tam budete morali badava dati i nekom mom prijatelju. Mislim da je to u redu, kaj ne?
– Ma nema problema, gospon Fofo. Ja se uživam trošiti – prizna Madam pa mu izvadi karu iz hlača i zacucla.

Fofo je užival u pušenju, no rajcalo ga je više da joj ga dobro spraši u pičku. Zato ga izvadi iz njezinih usta pa joj zadigne plavu kutu i šos. Gaće i tak nije imala, valjda zato da sve odmah bude pri ruci. Fofo je okrene pa je nalegne na stol i gurne karu u pičku koja je zijevala ispupčena prema natrag nudeći se između bijelih i trombastih butina. Radio je to s osjećajem kao da dijeli milostinju siromasima. Ona zacokota zubima kad on uđe i kada ga osjeti. Bila je već otprije uzbuđena jer je toga dana već ispušila više kara, a nitko je nije pojebao. Baš joj je to falilo. Fofo i njegov kurac došli su joj kao ljuta trava na ljutu ranu. Kak je on prcal tehnički izvrsno, ona se prepusti uživanju. Pica joj se počne grčiti od užitka, a onda i potiho prdnu od pritiska guženja. Fofu to baš i ne zasmeta jer su njegov posel i tako bila govna svakakve vrste. Fukal je nabijajući je sve jače i jače. Madam se grčevito držala za rub stola i jecala, no kako joj ga je Fofo gural u sve većim zamasima, pete joj se u širokim gumenim čizmama počnu nadizati, a težina tijela prenese se na nožne prste. Imala je osjećaj da leti, a zvuk čizama “flop, flop” pomiješa se s njezinim stenjanjem i teškim disanjem Fofe. Ona svejedno sočno svrši, a potom i Fofo, koji je sad bil siguran da more prcati zabadav svaki dan.

Nakon kaj su se oblekli i malo poredili, Fofo otpusti Madam kak bi se ova vratila svom klozetarskom poslu pa ostade sâm u kancelariji. Zapali pljugu i počne razmišljati o životu i drugim stvarima. Volil je zamišljati vlastiti sprovod i za njega je imal napisano već više scenarija. Također je imal i nekoliko nacrta spomenika koji bi trebali krasiti njegovo vječno počivalište. Po njegovom mišljenju, taj bi monument trebal ukazati budućim generacijama kakav je on ustvari bil. Dakle, dobar, pošten, radišan, ali i čovjek koji je volil jebati. E to ga je posebno brinulo jer nije bil načistu s time kak da to ukalupi u vlastiti spomenik. Dok je tako mozgao, primijeti facu koju je već neko vrijeme čekao. Bil je to gospon Brankec, koji je radio u Ministarstvu kulture. Radilo se o omanjem i crnomanjastom tipu sa zečjim zubima i isto takvoj faci koju su uokvirivala dva poduža uha. Frajer je fural i zulufe, tak da je taj izgled Uška Dugouška još naprasitije dolazil do izražaja. Fofo se sjećal kak se frajer nekad fural na strogi intelektualizam ljevičarskoga tipa pišući pamflete po omladinskoj štampi. No do izražaja je došel tek u ovom demokratskom režimu kad se odrekel ideala u koje se klel u mladosti. No to i nije bilo važno. Kak je tip bil savjetnikom ministra za značajna kulturna pitanja, a Fofi su baš ta trebala, ovaj smjesta odluči da ga iskoristi.

- Dobar dan, gospon Branko. Kaj ste se došli olakšat? – pozdravi ga Fofo super ljubazno.
- Ooo! O la la, gospon Fofo, pa to ste vi! Kak ste vi samo otvoreni. Bravo! Kak ste? Kak je vaša milostiva? Je, tak sam svratil. Ma ne znam jeste li videli kak vam mi u ministarstvu puno delamo. Strašno. A delamo i nakon radnog vremena. Evo, vidite, ovdje imam ove novine, naše. Zovu se “Hrvatsko slovo”. Ne znam da li pratite, no to vam je nekaj prevažno za naš kulturni trenutak. Osim toga, eto vidite, tu sam to napisal. Pogledajte! Odmah na petoj stranici. Naslov je “Nova Hrvatska za novu kulturu”. Dajte, molim vas, budite ljubazni, bacite oko dok se ne vrnem iz vašeg zahoda. I vaše mišljenje o tome gorućem problemu je značajno – bajao je gospon Brankec, cupkajući pored Fofe i lamatajući novinama koje mu na kraju tutne u ruke i nestade u zahodskim katakombama Novog Zagreba.
- Budem – reče Fofo prihvaćajući novine, kibeći u smjeru u kojem je nestal slatkorječivi svat.
- Evo me! – objavi gospon Brankec kad se vrnul u predvorje zahoda, pa reče: –Kaj imate novu čistilicu? Nekak je krupna. No nema veze. Ljubazna je, čak me je do kabine dopratila. Svaka čast, gospon Fofo, vi baš znate na jedan kulturan način svoje kadrove usmjerit. Čestitam!
- Ne biste verovali kaj sve moram delat da se te gospođe prime posla kak spada. Ha, ha! – odgovori mu Fofo prisjetivši se onoga kaj je maloprije delal. Pa ne bez određene doze ponosa nadoveza: – A gospođa vam je simpatična. Jel da vam je simpatična?
- Jasno da je. Ma svakak mi se dopada. Velim, to je jedan velki plus za vas. Da su nam sve javne ustanove tak porihtane kao vaš zahod, drukčije bi cela ova zemlja izgledala – pompozno izjavi gospon Brankec.
- Hvala vam odsrca na tom komplimentu. Nego, kad već tak pripovedamo, posve otvoreno, recite kak je u kazalištu – upita ga Fofo.
- U kojem? A da, sigurno mislite na HNK-a. Pa dobro, dobro. Bude i novih predstava. Samo, znate kaj, teško je s ljudima, s ljudima vam je najteže. Pa to i sami znate – verglao je dalje Brankec.
- Pa znam. Kak ne bih znal. Nego imam vam ja prijatelja kaj popeva lepo kaj tićica. Šteta kaj takav glas nemre u kazalište, mislim, barem u zbor – primijeti Fofo.
- Kak nemre, dajte, evo, to je moja vizitka. Velim, ak je gospon baš kvaliteta, ja bum ga otpelal i budete vidli da je nutra. Da bu uspel. A kažete da je talent, ha? – upita sad ovaj.
- Jamčim životom da takav glas još niste čuli. Zovemo ga trnjanski Karuzo, onak, iz vica. Vidite, ja vam imam posla samo s talentiranima. Tić popeva kak bedast, kao što i Madam, mislim, gospođa kaj ste je videli, ovdje radi baš kak treba, čisti, posprema onak kak ni doma to ustvari dobro ne dela, talentirano – pohvali se sada Fofo.
- Je, je. U pravu ste, gospon Fofo. Odmah se vidi da je gospođa kućni tip. Nego, nekaj bih pital, no nemojte me krivo shvatit. Mislim, kaj je ja mogu na kavicu pozvati tu gore u birtiju? Bude jednu i vama donesla – predloži Branko, koji se potajno palil na polovnjače.
- Morete, morete. Kak ne! Ma za to nema problema. Sada bum je pozval. Nego, znate kaj. U povjerenju, i meni je gospođa rekla da ste vi jedna uglađena i ziher najpristojnija osoba kaj koristi naše usluge – povjeri mu Fofo.
- Zbilja? – začudi se gospon Brankec pa nastavi: – Pa to je odlično. Vidite, no nemojte, molim vas, to nikom reć prije vremena, znate kaj je? Ne! Gospon Fofo, to vama morem reć. Naravno! Bude ostalo među nama. Gledajte, ja vam sada s jednom grupom tak, rekel bih entuzijasta, tam na Črnomercu pokušavam napraviti jednu scenu. Znate, novi teatar, onak svjetski kak u Londonu, Parizu ili Njujorku. E, vidite sad, ja ustvari kao službenik u Ministarstvu ne bih smel, a opet i bih. Razmete. E sada, ta vaša nova gospođa, mislim ne mora ona niš reć na pozornici, to ne. Ona bi se u jednoj sceni trebala samo prošetati i još nekaj napraviti, mislim niš teškoga. Kaj velite, ima ona talenta za to, ha?
- Budite vi bez brige, ona vam je maltene rođena glumica. Dajte, bum je ja pozval nek ide s vama na kavicu. Pa to je fenomenalno. Ma kaj da velim, antologijski. Ma vas je sami dragi Bog poslal u moj zahod.

(Pročitajtesve u urbanom romanu Marijana Grakalića "U pandžama pohotnog Zmaja", Area, Zagreb)

PO(D)BAČAJ PRAVNE DRŽAVE

Prava frka izbila je nešto kasnije kada su doktori, za jednog njegova posjeta bolnici, upitali Svilenog da li da isključe aparate, jer da nije izvjesno hoće li se Zmaj ikada oporaviti i da je ustvari mrtav. Jebali su ih državni proračun i socijalno, koje nije željelo gubiti na izgubljenim slučajevima. Očito, tvrdi kapitalizam ušel je na široka vrata i u medicinu. Nažalost, ni tu više nije bilo mjesta za slučajeve s ljudskim likom pa smo potražili drugo rješenje. Našli smo ga u nekoj novoj privatnoj bolnici u Krapinskim Toplicama. Ondje su pristali za lovu držati Zmaja na aparatima koliko god smo to u stanju plaćati. A bili smo. Grunjo kao pomoćnik i Plemeniti kao šef uspješno su vodili Zmajevu birtiju, koja je donosila novce za svašta, pa tako i za njegove aparate. Tak bi svaka dva tjedna odlazili u Krapinske s naramkom love. Ako bi se usput zapili, dali bi doktorima ono kaj je ostalo, a onda bi Svileni ili Knez drugoga dana odnijeli ostatak. Bili su to baš fora izleti u srce Hrvatskoga zagorja. Nakon nekog vremena već smo bili u stanju i žmirećki nacrtati vinsku kartu toga kraja.

Našeg frenda bolničari su držali urednoga. Brijali su ga i kupali, klopao je kroz neku cjevčicu, ali je bil živ i to nam je bilo važno. Postal je predmet kulta na svoj način, posebno zato kaj bi ponekad netko od nas pokaral i koju Slovenku koja je išla na vikend u Zagorje da popravi gene. Tak je ponekad Zmaj na naše društvance djeloval kao da je živ, odnosno kao da ni bolestan. Kak god bilo, šanse da dojde sebi bile su male, iako su liječnici rekli da u takvim slučajevima nema pravila. Kako smo uvijek bili protiv svih pravila, to nas nije mnogo jebalo. Zmaj je, eto, i dalje živio s nama.

Došlo je proljeće, a naši ekipni izleti u Zagorje postajali su sve duži. Već se išlo na vikend, na dva dana, naravno na Zmajev trošak i sve veselije. Padale su ideje da bismo trebali povesti i neke pice, kakti da imamo nekaj pri ruci, a ne samo Zagorke ili zalutale radodajne Slovenke. Svileni je prvi bio protiv toga jer je tvrdio da lovac uvijek mora naći svoj plijen na terenu te da su i praljudi karali komade koje su zatekli na teritoriju koji su netom osvojili. Negdje u travnju, mislim baš na dan one bijedne i ni po čemu nezavisne države, zazvoni mi telefon.

- Bok, Maks. Ovdje Morana, da li me se sjećaš? – upita mili ženski glas s druge strane žice.
- Istina je da mi je trebalo malo vremena – rekoh iskreno, a onda se prisjetih da je to ona posljednja velika Zmajeva ljubav. – Bok, Morana. Kaj je tebe natjeralo na ovaj poziv?
- Pa znaš kaj! Već nekoliko mjeseci zovem Zmaja, i na mobitel i doma i u birtiju, ali se nikak ne javlja. Pa sada, da li ti znaš di je on? – upita ona, očito neupućena u događaje i Zmajevo stanje.
- Zmaj je već mjesecima na odmoru u Zagorju – rekoh nemajući srca priznati istinu.
- Pa daj mi broj da ga zvrcnem – oduševljeno zacvrkuće Morana.
- On tam nema telefon. – Nisam baš bil vješt u muljanju.
- Kaj se oženil? – upita ona preneraženo.
- Ma kakvi. Samo se odmara – objasnih.
- Kak da onda dojdem do njega? – upita ona.
- Pa pođi s nama u nedjelju da ga posjetimo – predložih jer mi se to učinilo mnogo jednostavnije nego sve skupa objašnjavati.

Odmah sam nazval Svilenog i rekel mu o čem se dela. On se počne zajebavati kako bi joj možda bilo bolje da nas traži da je otpeljamo u neki samostan, no na kraju smo se ipak dogovorili da je u nedjelju otpeljamo k Zmaju. Tog je prijepodneva pokupih pa krenusmo prema Toplicama. Frendovi su u početku nešto kak gunđali, ali ipak im je pasalo da imaju među sobom tako zgodnog i dugonogog komada. Baš kada smo stigli u bolnicu, u sobu uđoše dva bolničara i rekoše kak sada ne možemo k Zmaju jer ga moraju oprati.

- Kaj se nemre sam? – upita me Morana, očito potresena.
- Ne, dušo, on ti je jako bolestan – rekoh joj, iako sam znal da je to neće utješiti.
- Ja bum ga oprala – reče ona i uze od bolničara vlažne i suhe ručnike pa nestane iza zastora i zajeca kada ga ugleda.
- Jesi li dobro? – upitah, dok su dečki posjedali po stolicama i napravili ozbiljna lica.
- Ma, užas – reče ona brišući suze. – Sad ću ja doći k sebi!

Otkrila je Zmaja, koji je gol ležao ispod plahte, pa ga je stala prati vlažnim ručnikom, iako je bila sva zdvojna i potresena. Ipak, vidjelo se da sve to dela nekak nježno i s ljubavlju. Prvo mu opere noge, a onda i trbuh. Tada mu primi karu pa mu ručnikom obriše jaja. Kurac, kaj ga je držala u ruci, odjednom stade rasti. Nadimal se i krutil brzinom koju nitko ne bi očekival od invalida. Morana samo razrogači oči i jače stisne kurčinu.
- Sve, sveee, sveeeee! – potiho zabrunda Zmaj u postelji.
- Sve? Kaj sve? Kaj, dragi? – upita ga Morana.
- Jeeebatiii! Sve vas treba jebati! – konačno se skulira pa promumlja Zmaj. Potom otvori oči, a cerek mu razdvoji usnice.

(Pročitajte sve u urbanom romanu Marijana Grakalića "U pandžama pohotnog Zmaja", Area, Zagreb)